Пешачке стазе, циљеви и напредовање

Када говоримо о циљевима и напретку, можемо узети једноставан пример шетње; нешто што се често сматра личним достигнућем тог дана.

Када одлучимо да кренемо у шетњу, увек постоје полазак и долазак. Али ако се стално фокусирамо само на долазак, то не помаже у одржавању доброг расположења или позитивног става; посебно ако је још дуг пут пред нама.

Свеснији приступ је да се фокусирате на „Напредак„, уместо искључиво на одредиште.

Било да идемо сами или у групи, замишљајући да сви напредујемо; чак и на различитим стазама, суочавајући се са различитим планинама, острвима или пустињама; може бити ментално уздижуће.

Сви доносимо различите вештине, перспективе и снаге. У групи, тиму, на радном месту или у спортском клубу природно је и неопходно да чланови имају различите способности.

Дакле, да ли смо заиста у такмичењу једни с другима? Ако дубоко размислимо, можда и нисмо.

Замислите атлетско такмичење у којем се учесници насумично бирају из опште популације. Неки ће бити бољи у трчању, други у вожњи бицикла и тако даље. Никада нећете наћи две особе са потпуно истим скупом вештина. Свесност о томе може помоћи у смањењу стреса, такмичења и љубоморе. Такође подстиче „фер плеј“ и помаже нам да останемо оптимистични;

Гледајући светлу страну живота.

Тим са мање љубоморе и непотребне конкуренције на крају постаје ефикаснији, сараднички и хармоничнији.

Прекомерна љубомора или такмичење никада нас заправо неће учинити да „победимо“ било шта; то је само илузија. Исто тако, не бисмо требали „превише“ да бринемо о грешкама. Немогуће је живети без њих. Заправо, често више учимо из неуспеха него из успеха.

Смањење љубоморе и такмичења унутар тима помаже у смањењу стреса. Када формирамо менталну слику о себи и онима око нас, боље можемо да останемо фокусирани на свој посао — без одвраћања пажње упоређивањем. Ово јача односе и побољшава комуникацију.

Такође можемо схватити да међу људима не постоји „најбоља“ или „најгора“ позиција.

Као што се у Француској понекад каже:

Нема потцењеног посла.

Сваки допринос има вредност.

Да ли сте икада приметили у групи за пешачење, трчање или вожњу бицикла да нико не жели да буде позади? Бити последњи може да се осећа као да сте „губитник“ или „социјално слаби“. Ово осећање превазилази полне и културне границе.

Ако логично размислимо, у свакој групи ће неко увек бити на последњем месту. Да ли то заиста некога чини губитницом? То су само менталне конструкције. Сви можемо бити „јунаци“ или „губитници“, „први“ или „последњи“; то је једноставно ствар перцепције. Једног дана си први, а другог дана последњи.

Такмичење може изгледати мотивишуће, али често доводи до стреса и отпоја.

Као што се у спорту каже:

Најважнија ствар је да учествујеш.

Сви имамо снаге у различитим областима. Нико није добар у свему.

Прави проблем почиње када људи друге називају „губитницима“. Често се они који то раде плаше да и сами не буду тако означени.

Опуштајући се и прихватајући идеју да не постоји „лоше место“ или „лоша колица“, признајемо да свако има вредност. Сви ми понекад доживимо „лоша места“; и то је у реду…

Овај начин размишљања помаже у смањењу љубоморе, токсичне конкуренције и стреса који их прати. Он подстиче бољу комуникацију и охрабрује креативност, која најбоље напредује у мирном окружењу.

Не можете бити заиста креативни у стресној или токсичној атмосфери. А стрес је свуда.

Веб-сајт HealthInYourPlanet има за циљ да помогне у смањењу овог стреса. Иако позитиван стрес може бити мотивишући, овде се фокусирамо на смањење негативног. Смањење стреса је обострана добит; јача тимски дух и подстиче сарадњу.

Понекад каријерни успех долази лакше када поделите кафу са неким, него када се изолујете и превише се трудите.

Добре односе нам помажу да покажемо свој максимум. Оне нам омогућавају да примимо корисне информације и створимо емоционално испуњење које нам је потребно за успех.

Одржавање врлинских циклуса подржава континуирану креативност и отпорност; чак и када су ти циклуси крхки или се сломе. Морамо бити спремни да их с времена на време обновимо.

Често постижемо ствари заједно, али свако од нас доноси јединствене вештине. Препознавање наших разлика помаже да се смањи нагон за упоређивањем. А упоређивање, иако природно, често је непродуктивно.

Напротив, увиђање наше разноликости открива нашу заједничку богатство:

Сви смо ми различити и свако од нас има нешто да понуди.

Смањењем стреса отварамо се, више делимо и доприносимо изградњи врлинских циклуса.

Није увек лако одржати овај начин размишљања, али када се усвоји, он постаје заразан. Помагање и дељење се природно шире.

Замисли то као велико точко; тешко га је окренути самостално, али је лакше уз друге. Помагање другима често је најбољи начин да помогнеш себи. Као што неке културе кажу:

Помогни себи и небо ће ти помоћи.

На јапанском људи често говоре „Ganbatte“, што значи „Буди храбар“, а у другим културама можемо рећи и „Да дамо све од себе“ или једноставно „Чувај се.“ Било да је дан добар или лош, сви ми напредујемо на свој начин.

Фокусирајући се на сопствени напредак и остајући позитивни, постајемо креативнији и ефикаснији, развијајући се до свог пуног потенцијала.

Када нестане конкуренције, креативност расте. Постајемо бољи у свом послу, доследнији у тренингу и саосећајнији према себи и другима.

Када се бринемо о себи, имамо више капацитета да се бринемо о другима. Можемо обновити, поправити и унапредити оно што нас окружује. И морамо да подсетимо себе: ми смо само људи; нисмо неуништиви.

Када стварамо и одржавамо мирну средину, најбоље је да се вратимо коренима; свесности.

Предавачи mindfulness-а често објашњавају да мозак воли оно што пријатно делује. Али прекомерно размишљање има тенденцију да на некорисне начине храни примитивне (или „рептилске“) инстинкте мозга.

Ипак, никада није касно. Увек можемо поново изградити оно што је било сломљено.

Како нас Махатма Ганди подсећа:

Ваша уверења постају ваше мисли.
Ваше мисли постају ваше речи.
Ваше речи постају ваша дела.
Ваша дела постају ваше навике.
Ваше навике постају ваше вредности.
Ваше вредности постају ваша судбина.

— М. К. Ганди